Plata Siddaramaiah

Социјална правда је једнак и праведан однос између појединца и друштва. Она је мерена експлицитним и одређеним терминима који означавају расподелу богатства, шансе за личне активности и друштвене привилегије. У Западним, као и у старим Азијским културама, концепт друштвене правде је често означавао процес којим се обезбеђује испуњење друштвених улога појединаца како би добили оно што им је дугује друштво. У данашњим глобалним Грасрутс иницијативама за социјалну правду, нагласак је на укидању препрека за друштвене покретљивости, стварању мрежа сигурности и економске правде. Социјална правда додељује права и обавезе установама друштва, што омогућава људима добијање основних предности и терета сарадње. Битне институције често укључују опорезивање, социјално осигурање, јавно здравље, државну школу, јавне услуге, радно право и регулисање тржишта, да би обезбедиле једнаку расподелу богатства и једнаке шансе. Тумачења која доводе у везу правду са реципрочним односом према друштву су посредоване разликама у културним традицијама, од којих неке наглашавају одговорност појединца према друштву, а неке равнотежу између приступа моћи и њене одговорне употребе. Стога, социјална правда се данас јавља поновним тумачењем историјских фигура, као што су Bartolomé de las Casas, у филозофским дебатама о разликама између људских бића у циљу борби за пол, расне и друштвене једнакости, за заштиту правде за мигранте, затворенике, животну средину и физички и ментално заостале особе. Иако се концепту социјалне правде може ући у траг кроз теологију Августина и филозофију Томаса Пејна, израз „социјална правда“ се почео експлицитно користити од 1840-их. Језуитском свештенику Луиђи Тапарелију се обично приписује ковање израза, и он се проширио током револуција 1848. године радовима Антонија Росмини-Сербатија. У касној индустријској револуцији, прогресивни Амерички ученици почели су чешће да користе тај израз, нарочито Луис Брандејс и Роско Паунд. Почетком 20. века такође је уграђен и у међународни закон и институције; увод за успостављање Међународне организације рада подсећа да „универзални и трајни мир може бити успостављен једино ако је заснован на социјалној правди.“ Касније у 20. веку, социјална правда је постала средиште филозофије друштвеног уговора, првобитно од стране Џона Ролса у делу Теорија Правде (1971). 1993. године Бечка декларација и програм акције третира социјалну правду као покушај образовања о људским правима.